Nekad smo davno, kod „četir’ lava“
čekali željno svitanja nova
i dok se zora budila plava,
stig’o je lahor sa Stražilova.

U tom titraju bila je pesma,
tananim stihom vezena slika,
zaplakala je i stara česma,
sećajući se poznatog lika.

Načas sve stade, vreme se skloni
u tom trenutku majskog uranka,
a proleće se smerno pokloni
dirljivoj pesmi našega Branka.

Jutro postade nestvarno meko,
jedno od onih što retko sviću,
mi osetismo blaženstvo neko,
u tom prelepom sremskom gradiću.

A setna pesma prestala nije,
iz nje je svetlost nekakva lila,
dotakla zvonik Patrijaršije,
i izvila se sve do Belila.

Sve je to bilo pre mnogo leta,
još dobro pamtim te mlade dane.
Tamo mi duša često odšeta,
pre neg’ što beli danak osvane.

***

Na Stražilovu, nad Karlovcima,
mlađani pesnik i danas sneva
i još će dugo, sve dok nas ima,
njegova duša nama da peva.

Milen Šelmić