Nije stid onaj moj drug,

kojeg bi poneo,

da sakrijem tu želju

po tebi i tvojoj blizini,

nije plač moj suputnik,

kojeg bi proljevao

pored potoka,

da ga osuši vetar

sa juga,

nije ni osmeh taj,

kojeg bi često

pokazivao,

kad se nadjem

u krugu 

šumskih vila

i patuljaka,

magičnih moći,

a jeste taj

bespomoćni

korak koji je uvek tu.

Tako dajemo oslonac

jedan drugome,

dok ismejavanje

zabuni glas,

tresuči uspomene

na drvetu 

punom osušenih grana,

koje če da puknu,

tada če korak,

da se razbije

na male otiske,

doći če i stid

i plač

i zbunjen osmeh,

koji nikad ne može da prekrije

svu tu buku 

ispod dećjih snova. 

salke