ubija me život

namrtvo

živim kao skot

ni smrt me neće

(sad kažem sebi:

poserem ti se na takvu logiku)

gledam kako se ljulja grana

već sasvim osušena

pitam se kad će otpasti

istruliti sasvim

počinje da me nervira

čak i to što me sopstvena senka

neprestano prati

plašim se da ću je videti i u mraku

prestao sam da tražim smisao

ako on ne nađe mene

onda je sve to besmisleno

neka ide sve u vražju mater

ionako je Raj izmišljen za lakoverne

kao neka vrsta menažerije

ili oglednog dobra

kratko je vreme koje je preostalo

mada se činilo da je „prolazno veme“ bilo dobro

dosta mi je odgovora

ubija me život

ni smrt me neće

pitanje jebene svrhe

više se ne postavlja

kad shvatiš

da umireš jednom u životu

a da večito živiš u smrti

Milen Šelmić