Kaže mi moja draga

da je malo ptrebno za sreću.

Nas dvoje, nebo i more.

Pitam je: kakvo je to more,

(nebo se podrazumeva)

a ona mi kaže: plavo, duboko, beskrajno.

Tada se ja zamislim,

(onako, u sebi)

pa joj kažem:

tvoje su oči plave, duboke, beskrajne.

Baš kao i more.

Baš kao i nebo.

I zagledam se u te njene oči,

nežne, plave, duboke, beskrajne,

i vidim u njima i nas i nebo i more...

Izgubim se u njima, plavima,

i budem srećan, duboko, beskrajno.

Kažem ja svojoj dragoj

da je za ljubav potrebno puno.

Nas dvoje, nebo i delić plavetnila.

Ona se zamisli,

(onako u sebi)

pa me upita:

Kakav je to delić plavetnila?

A ja joj kažem:

To su tvoje oči, dušo,

nežne, duboke, plavetne.

Onda nastavim da je volim,

onako kao što voli ona mene,

onako kao što čitam u njenim očima.

Nežno, duboko, beskrajno.

Milen Šelmić