Šta je to što me na nepoznate obale prikiva
I u grudi tuđe, poji hladnim mlekom dana,
Srce se moje s rikama prolaznih ljudi okiva,
Čežnja i nada uzdižu se kao zora rana.

Čime me vežu bulevari pusti, raspojani
I ravnice žute i zelene ko razbarušene latice,
Što šumom i mirisom u razum sežu, pa ni
Tren sanutka ne da mi na lice.

Gde stanuju moji mirni vali
I brodovlje moje za teških pohoda spremno,
Šta su meni ovi mostovi dali
Da ne vidim s druge strane plodno tlo.

Odgovor tražim i od neba što snuje,
Što se ko kabanicom na me spustilo,
Sunce me grli i Mesec namiguje
Zvezdano polje u se me obljubilo.

Šta je to za čim duša treperi i plamom krv talasa
I u uvu melem žubori, nit zvuka da dopre
Osmeh se lakotno tvori i svetlost lice obasja
Neke druge dveri čuvaju moje sne.

Mnome reka životna ovaplođuje plamen u rukama
I huk vremena sa zaboravom i čudastvenim se bore
I znam, na putu omeđenom ravnicama i šumama
To Ljubav moja vrca kroz misli, kroz pogled, kroz pore.

Malaino