Pokušavam da se setim trenutka

Kada se moja dobrota

Pretvorila u otrov

I počela polako da te truje

Govorila sam ti

Da ona nije bezgranična

I da se ne navikavaš na nju

Odbijale su se moje reči

O gluvoću tvog pritajenog prezira

U kome se računa samo na moju trpeljivost

I u kome se knjiži kamata na kamatu

Za malo poklonjene tvoje pažnje

Još pamtim trenutak

U kom sam čudno progledala

Onim kristalno jasnim pogledom

Iza očiju i iza mog čela

I u kom sam zagrlila svoju dobrotu

Pretvorivši se u uramljenu sliku na zidu

U koju još uvek gledaš

I misliš da je živa

Tu na dohvat ruke

Slika sa kojom pričaš

Kojoj se jadaš

I od koje tražiš novo dobročinstvo

Ovo je trenutak u kome te posmatramo

Uramljene i mrtve

Moja dobrota i ja

Kako se začuđeno pitaš

Šta je to što ti nedostaje

Što više grabiš manje ti ostaje

Između prstiju ti klizi i izmiče

Poenta priče

Ne pamtim trenutak

U kome se moja dobrota

Pretvorila u otrov

I ubila te na mrtvo.

Milena Vučković