Postoji jedna legenda u legendi,

koja kaže da su Laokont i njegovi sinovi,

posle teške i neizvesne borbe sa zmijama,

što su ih u gnevu na njih poslali grčki bogovi,

ovaj svet napustili letećim kočijama,

u noći punog meseca....

Kočije su, prema predanju,

za trenutak osvetlile noć

i otplovile ka nebu,

odnoseći proroka i njegovu decu

negde u nepoznato,

daleko od svih ovozemaljskih zala.

Nikada nećemo saznati koliko su legende istinite.

Ali, sigurno je da su istinite u onoj meri

u kojoj su bila istinita i Laokontova proročanstva.

Legende nisu ni važne zbog nekih velikih istina,

nego zbog onih vrednosti, koje se u svima slave

kao jedine prave i jedine suštinski bitne.

Ljubavi i Slobode.

Ako verujemo u te dve nebeske sile,

u Ljubav i u Slobodu,

sasvim je sigurno da i po nas jednoga dana

doći sjajne Mesečeve kočije,

da nas odnesu tamo

gde su i legende i proročanstva

sasvim nevažne i nepotrebne stvari,

tamo gde nema potrebe za tumačenjem snova,

tamo, gde Laokont nije prorok, već hroničar,

a njegovi sinovi pesnici i pripovedači,

i samim tim, čuvari zlatnog, čarobnog praha

na Mesečevim kočijama... 

Milen Šelmić