Tad zavlada mrak. Jeziva tišina pred buru.

Zatišje.Crna krila šire se ogromnim prostranstvom.

Na glavi beli beleg. Stoji tu da zavara plen.

Šta će im taj beleg,

kad su lešine već odavno mrtve...

Ipak radi svake sigurnosti nose ga.

Boje se,

reakcije leša.

Dobro znaju, da često

mrtvi više govore od živih!

Kondori!

Zar se niste umorili.

Oči vaše miluju nebo,

dok u kandžama vašim

čvrsto držite plen,

i tiho se sladite,

sebi novi život gradite!

Kondori!

Pazite, imajte nešto u glavi

da vam se neka teška kost

u grlu ne zaglavi...

Ta crna vaša lakoća postojanja,

kondori, nebu neće biti mila,

ma koliko vaša mračna milovanja

sve oblake u suzu pogodila.

Kondori!

da li ste vi krivi

što vam u krvi gmižu i rastu

samo leševi sivi...

Kondori!

Dragana Andric