Gospođa Praziluković

Oblači cvetnu laku letnju haljinu

I stavlja na glavu šešir crvene boje

Uz slatke kožne sandale

I slika se na kapiji svoje kuće

Pre nego što krene u grad

Ona ima kuću sa baštom

U kojoj se neguje trava

U kojoj se cveće u stroju

Pod konac rascvetava

Pored male fontane

Ona je glavna i jedina

Njena se reč sa pažnjom sluša

Na svim gradskim događajima

O svemu ima mišljenje

I sve da radi zna

Bolje od ostalih gospođa

Otpuhne prezrivo

Ako se neka od njih

Drzne da pokaže

(naročito ako i dokaže )

Da ume i zna bolje

Oplete po takvoj

Jezičinom dostojnom kočijaša

Na prvoj sedeljci uz kafu

Gospođa Praziluković

Ne voli svog muža

Pa ima virtuelnog ljubavnika

Jer je to tako moderno

I tako gradski i urbano

Njen ljubavnik joj tiho

Noćima u inboksu šapuće

Kako je ona draga i pametna

Fina i kulturna

I njemu jedina

A njoj od tih laži srce brže kuce

I prolazi joj glavobolja

Koju joj zadaje tajna

Što je nevešto krije

Gospođa Praziluković

Koliko god se trudila

Koliko god napora uložila

Nikako ne može da sakrije

Ispucale pete pune plodne crnice

Sa rodnih joj njiva

Kojih se odriče

Koje svim srcem i dušom negira

Nikako ne shvatajući

Da se poreklo nje odreklo

Davno pre

U želji da bude gradska

Ona oblači svoju cvetnu haljinu

I stavlja šešir na glavu

Pre nego što krene u grad

Al selo niče gde god kroči

Kožna sandala iz prve strofe

Na nozi gospođe Praziluković

Milena Vučković