(crna pesma)

Nekad, ne tako davno,

jedan poznati slikar

pokušao je da naslika moj portret.

Posle nekog vemena je odustao.

Kasnije mi je priznao

da nije mogao da pronađe

dovoljno nijansi crne.

***

Život me je oslikao tamom,

nisam slika Dorijana Greja,

ponekad sam mrk i sebi samom,

kao Dunav nizvodno od keja.

Probala je ova duša moja

u flis papir vešto da zamota,

spašene od davnog nespokoja,

sakupljene ostatke života...

Ipak, crno i tamnije malo,

ostale su boje na portretu,

onim drugim baš se nije dalo

da se slože u moju paletu.

Noć me pušta da se sa njom stopim

i računa broj mojih koraka,

idem s Vragom pogodbu da sklopim

kad već trajem u valeru mraka.

***

Portret, razume se,

nikada nije napravljen.

Niti će ikad biti.

Nije to, naravno, šteta,

jer bi se za njega teško pronašao ram.

A priznaćete,

slika bez rama

baš i nije nekakva slika.

Milen Šelmić