Noćas me je pozvao moj prijatelj,

Piter van Buren,

koji već vekovima

luta zemaljskim okeanima,

i pitao da li bih hteo da radim za njega.

Pristao sam,

zato što on već dugo, i ne znajući,

radi za mene.

Uskoro polazim,

da zajedno s Holnđaninom

prošpartam malo po svetskim morima,

da ponovo osetim kako briju vetrovi

negde oko Rta Dobre nade,

i da se podsetim

koliko glasno zvuči tišina

u noćima bez mesečine

nedaleko od obala Zapadne Indije.

Vratiću se

za par stotina godina,

da opet malo uznemirim

sve Helene, Julije i Izabele,

i da po ko zna koji put umrem

i da po ko zna koji put ustanem,

i nastavim...

Milen Šelmić