Navikao sam, već nekako, da umirem svaki dan. Ponekad i dva i više puta na dan. I svaka je smrt drugačija. I svaka je smrt ista. Da, i svaka je smrt - od srca.

Desi se da se probudim mrtav, i da počnem da razmišljam o životu. Izgleda suludo, možda i jeste, ali je zanimljivo. Mrtvaci na život gledaju sasvim različito od živih. Na smrt gledaju potpuno isto. Živi se obično plaše smrti, sa časnim izuzecima. Mrtvi se nikad ne plaše života. Mrtvi nikad ne sanjaju i nikad ne pričaju sami sa sobom. Što je i logično, jer nemaju s kim. Ni da pričaju, ni da sanjaju.

Dogodi se katkad i da razmišljam o sebi. Nije to baš tako zgodno. Čovek se prosto zabezekne, kad ukapira šta sve može da sazna o sebi, samo ako se malo potrudi. I ugavnom to ne prija, nimalo. Ali onda lepo priznaš sebi sve, i bude ti lakše. Lakše da izdržiš do sledeće smrti.

Loš sam čovek, ne pokvaren, nego loš. Ogromna je razlika.

Ne prepoznajem, i nikad nisam, nijanse sivog. Kad se borim, ubijam, kad volim, volim do kraja. Ubio sam do sada ko zna koliko puta i opet ću, bar još jednom.

Voleo sam, takođe, ko zna koliko puta i volim i sada. Sve što radim, radim ili do koske ili nikako. Nema sredine, ili je vrh ili dno.

Definitivno sam loš. Jedino što sam, izgleda, malo bolji, ili možda samo malo simpatičniji, kad sam živ. Nema veze.

Odoh da ponovo umrem od srca.

Vama želim sve najbolje. Od srca.

Od srca vam želim da nikad ne umrete.

Isto tako, od srca vam želim da nikad ne budete kao ja.

Milen Šelmić