sretnem je ponekad, u dugom planiranju
pustolovine soli. u mirisima kadence
dežmekastih prstiju. kad mislim
na remboa u tumaranju oko jezera,
mislim, čad i kako je ponovo zagledan u ljiljan,
ofelijino lice. onda taj brzi povratak, u pesak
abisinije. pa dugo izležavanje ispred čadora.
s dve rasparene cipele, u jednoj krivoj cipeli
(koliko poezije!)
protiv uroka i drugoj protiv straha. onda
sve te mantre i vradžbine. grickanje
zrna kafe i levog uha ljubavnice, čokolade.
pa se opet vratim. vidim nju,
vidim sebe, okasnelog hipika sa osušenom
čaurom maka u grudima. i s bogom
na leđima, nestanem. iza osmeha
