ponekad sanjam jata ždralova

pitam se u snu

da li su velike bele pustinje

u kojim redovno nalazim sebe

oduvek postojale

pitam se

i nikad ne odgovaram

ne zato što se plašim odgovora

nego zato

što ne želim nova pitanja

ponekad jata ždralova zaklone sunce

pogled se izbistri u trenu

a sluhom se doziva nekakav vapaj

ili ona davna

iskonska jeka

stvorena prvim plačem tek rođenog deteta

tog momenta prestaju pitanja

i prestaje potreba za odgovorima

nekoliko kapi prospe se na dlan

iz oka

ili iz glavne aorte

kako kad

ponekad sanjam jata belih ždralova

oblak iz koga ništa ne pada

ljubav se uvek vidi jasno

bez obzira na doba dana

ili na boju noći

ljubav se uvek vidi jasno

onda kada se sretnemo sa svojim snovima

kada ih prepoznamo

usvojimo ih ili odbacimo

ljubav se oseti veoma jasno

u svakom dahu nedostajanja

u svakoj čestici potrebe

u najmanjoj trunki čežnje

oseti se

bespogovorno

gotovo bolno oštro

razumno

i nerazumno

kristalno jasno

i titanski snažno

u onim danima kada se čini da nema sunca

kao i u onim noćima

kad mi u san ne dolaze jata ždralova

Milen Šelmić