Sedi prikrivena u stepi i vreba
tek da se sa svetom čeljustima mazi,
goniće gonjena svojim besovima
dok vuk od umora u srcu ne zaspi.

Na dnu oka očaj svoj slap u krv pušta,
oholost joj ledom usporava vene,
sprema se za napad u tom palom času,
gleda u zlog vuka gledajući sebe.

Obesti su njene ophrvale strepnje,
pobedjena glavom ponire i tone,
spustiće se telom na ležaj prezira
gorkom srčom posut ko od trnja ćebe.

Ne slušaj joj reči, otrovima liju,
nameću sudbinu prepredene zveri,
ne diraj joj telo od gladi je gorko,
upija lepotom dok ugrize deli.

U zaklon pitomi jer njen kobni lovac
željan drugog sveta po polju se šunja,
iskeljenih zuba kroz umiljat osmeh
razapinje mrežu dragocenih čuda.

Pokretima svojim njihaće te divlje,
krhotine snova zabadaće vešto,
otvoriće dodir da u njoj zalutaš
u vučju jamu namamljen ko meso.

Marina Bogdanovic