Šteta je što nećeš videti

Moje reči

Učiniće ti se da si prerano

Pobegla sa žurke

Da si se možda napila

I zaspala u fotelji

Propustivši da vidiš

Kako su te proglasili za kraljicu večeri

Ne dušo

Ja sam sklopila cirkusku šatru

I pozornicu

Promenila scenografiju

Klovnove-klonove zašila

Sebi za džepove

I pretvorila se u sopstvenu ljušturu

Šteta je što nećeš čuti

Moju pesmu

Saznala bi

Da se ponižena i povređena deca

Ne vole rečima

Nego se priviju čvrsto na grudi

I u mraku se sa njima plače

Da jasnije se vidi jad

I glasnije oćuti bol

Eh, dušo

Zar ne znaš da borba odavno traje

U grobnoj tišini

Dok bukači iz prvih redova

Čekaju da prilikom sledeće podele

Dobiju glavni zgoditak

U ovoj lutriji života i bede

Šteta je što nećeš pročitati

Sve ovo o čemu ti pričam

Jer ja sam otišla

I spavam među klošarima

Među jadnima i odbačenima

U toploti jednog sasvim novog sunca

Pod svakim mostom

Na koji nagazi tvoja potpetica

Nikad nećeš saznati

Koliko je hrabrosti potrebno

I koliko odricanja

Da se sagradi taj novi svet

I sakrije od podsmešljivih

Tvojih očiju

Dušo

Ostaće ti samo maglovito sećanje

Da si jednom imala taj kamenčić mozaika

I da si ga izgubila

A da ti baš on nedostaje

Da te žulja

Da budeš srećna

Šteta

Milena Vučković