Kao i uvek,

začuje se neki novi, stari bluz,

kao i uvek,

naviru pitanja,

bez smislenih odgovora,

kao i uvek,

neko odlazi, a neko ostaje,

kao i uvek...

Odnekud dolazi plimni talas,

mešavina bola i ukusa gorčine,

kao da nedostaju reči,

a ne nedostaju,

reči tu nisu potrebne...

Kao i uvek,

nekog zaboli,

nekom se plače,

kao i uvek,

neko se priseća,

a neko želi da zaboravi,

kao i uvek,

nečiji svet se pomerio,

pokoja iskra je zgasnula,

kao i uvek...

Javljaju se i prolaze slike,

ostaju samo one lepe, najlepše,

one će samo i trajati...

U svetlu ljubavi, caruje sloboda,

i nema te sile koja će jednu ljubav

da zameni drugom.

Svaka je ljubav dragocena i neprocenjiva.

Sve one ostavljaju trag, večit,

i svaki različit,

(poput ureza u kori drveta)

negde, na obodu leve pretkomore...

Kao i uvek,

znamo da nikad ništa ne prestaje,

i kao i uvek,

sasvim je jasno

da nijedna prava ljubav

nema svoj kraj.

Milen Šelmić