Kada se bele ptice uspavaju

i kada se krinovi razbude,

tog jedinog jutra, ili večeri,

tada ću doći po tebe,

da te povedem putevima

kojima još niko nije išao,

od kako je sveta i vremena,

putevima trnovitim, neravnim,

punim iznenadnih skretanja,

raskršća i zavijutaka.

Kada se krinovi probude,

doći ću, već odavno mrtav,

da te povedem na mesto

gde poduže obitavam,

bez srca, bez kapi krvi u sebi,

bez pravih pitanja

i bez pojma o svesti i biću,

neizrecivo ravnodušan,

ni duh, ni čovek, ni senka, ni prah.

Kad se moje ptice uspavaju,

pokazaću ti, na jedini moguć način,

šta je istina, a šta je laž.

Nikada nisam oprao ruke od krvi,

od krvi se ruke ne mogu oprati,

kao što se ne može pobeći od sebe,

osim jednom u sebe, samo jednom,

a to onda boli kao sam Vrag,

onda nestanu sećanja,

onda prestanu snoviđenja

i onda poželiš

da se ptice nikad ne uspavaju

i da se krinovi

nikada ne probude.

Milen Šelmić