Vladamo istim tišinama.

Vladamo, ulažući u to sve svoje snage,

jer znamo

da ako one zavladaju nama,

ničega više neće biti.

Ničega više, među nama.

*****

Sećam se,

bilo je jedno bademovo drvo,

(bio je to onaj gorki, divlji badem)

nekada davno,

u jednoj od ulica na staroj Salajki.

Za nas, izdanke sa novosadske periferije,

to drvo je bilo i ostalo,

a da toga nismo ni svesni,

simbol rane razigrane mladosti,

prvih ljubavi,

i prvih, tada najvažnijih odluka.

Sećam se, takođe,

i nekih večeri pod krošnjom tog badema,

večeri koje smo bojili

onom našom setnom, mladenačkom tišinom.

Tada, i samo tada,

sve smo imali.

*****

Ne dam tebe, i ne dam ove naše tišine.

Ni za šta na svetu.

Imamo mi i naše pesme

i naše reči

i naša glasna ćutanja,

a ipak,

jasno je da će biti nas,

samo do onog trena

dok budemo vladali

ovim našim,

samo našim tišinama.

Milen Šelmić