Moj oče

V deželi med življenjem in smrtjo,
kjer sta smeh in jok eno –
postane za trenutek vse brez pomena.

Ko so me zapuščala dekleta,
sem jokal –
vendar so bile takrat solze drugačnega okusa.
Zdaj polzijo počasi, kot bi vedele,
da tu ni popravnega izpita.

Ampak njega ni strah!
Jaz sam se bolj bojim neminljivosti!

Kupil sem si nož, kot bi hotel izrezati
dvajset let očitanj,
ki so me oddaljila od samega sebe.

Gledal me je
in mi z nasmehom minljivosti
odmahnil z roko.

Molil sem, naj mine…
bolečina, ki se me je oklepala kot rak
in se hranila z mojim nezadovoljstvom,
ki se je kopičilo desetletja.

Ko jo bom sprejel –
bom sprejel tudi sebe.


(2008)
---

Moj otac

U zemlji između života i smrti
gde smeh i plač su jedno –
sve postaje na trenutak nebitno.

Kada su me devojke ostavljale –
plakao sam –
ali su tada suze bile drugačijeg ukusa.
Sada idu polako kao da znaju
da ovde nema popravnog ispita.

Ali on se ne plaši!
Više sam ja u strahu od neminovnosti!

Kupio sam nož kao da hoću da isečem
dvadeset godina prebacivanja
koje me je udaljilo od sebe samoga.

Gledao me je
i uz osmeh prolaznosti –
odmahivao rukom.

Molio sam da prođe...
bol koji me je držao kao rak
i grickao moje nezadovoljstvo
nagomilano decenijama.

Kada ga prihvatim –
prihvatiću i sebe.


(2008)

Branko Baćović