negde pred zoru

budim se s pticama

kojih nema

sve su ostale

u mojim pesmama

slobodne

i lake

a opet

budim se s njima

već nebrojeno

mnogo puta

svaki put

pogledam u novi dan

potražim pticu

i ne želim

da se probudim bez nje

setim se

da je i ona volela ptice

da nije volele buđenje

i da je nekada bila tu

kao da ne verujem sebi

udahnem duboko

ne bih li osetio

njen miris

u davnim obrisima sećanja

i tu posrnem

u neverici

i dopustim izmaglici

da se za jedan tren

naseli na očne kapke

prođe to brzo

istog jutra

pretvori se u žal

za onim vremenom

i nekako

utone u prolaznost dana

u kasni večernji sat

vrati se ponovo

onda se prepustim osećanju

prepustim se pesmama

fragmentima minulih

ili budućih maštanja

sve dok me san

ne pretvori

u umornog spavača

i eto

svakog jutra

u sam cik zore

budim se s pticama

kojih nema

Milen Šelmić