Postojale su oduvek neke oznake.

Ponekad je to bio mladež

ili jedva primetna bora pored oka.

Jednom davno, bila je to stara maslina

na vrhu nekakvog brda.

Oznake na oblacima

već odavno niko ne čita

i ne tumači.

One na širitima

ne bi smele da budu važne.

Ne bi trebalo ni da postoje.

Samo sam dva puta

video oznake na srcu.

Prvi put je iskrvarilo.

Drugi put mu nisam dozvolio.

Tražimo oznake na putevima.

Putvima života,

i putevima smrti.

Ukaže se, kad tad,

poneki signal, oznaka, putokaz.

Dugo sam ja već na putu.

Iznova i iznova sam polazio,

odlazio, dolazio.

Promicali su i promiču krajolici,

menjaju se pejzaži,

prevozna sredstva,

muzičke podloge,

godišnja doba.

Menjaju se i lica ljudi.

Jedna nestaju, druga se rađaju,

poneka ostaju, poneka putuju,

vide ili ne vide svoje oznake...

Putujem i ja,

danima, noćima, godinama.

Polako trošim život, putujući.

Neprestano osluškujem,

netremice posmatram,

ali na mom putu

oznaka...

... nema.

Milen Šelmić