Vrisnuću te svesno ili nesvesno,
jer se ponovo budiš u mojim snovima,
trljajući oči mojim šakama,
progovarajući mojim pesmama,
radujući se jutru mojim uzdahom.
Protežeš daljine kao ruke,
opuštaš vreme, valja se po krevetu
gužvajući prostrte stihove
koji žuljaju tvoju osetljivu ličnost.
I voleću te kao pre, tiho, iz prikrajka,
tek da znaš da sam tu,
da te čuvam od zaborava 
i da ti pevam kad god se ukaže prilika.
A varam te, povremeno, 
mada se to varanjem ni ne može zvati,
samo se spustim u tuđi život,
onako neobavezno, za promenu.
Volim te još više nego pre,
jer si moj najdraži san,
stvaran a nedosanjan, nežan i beskrajan,
jer si sve ono što nemam 
i neću imati, samo se zavaravam,
ljubavi moja, beskrajem ovenčana...

Tatjana Beuk-Laćak