Sinoć sam na stepeništu sreo

nepoznatog dečaka.

Sedeo je u polumraku,

gledajući kroz zidove,

kao da nešto ili nekoga traži.

„Lepa je ova vaša noć,

okrugla, pomalo narandžasta.“

- prozborio je umesto pozdrava.

Ništa ga nisam razumeo.

I nisam ništa odgovorio.

Pošao sam dalje, prema okeanu,

žurno, kao da nešto ili nekoga tražim.

Noć nije bila narandžasta, još manje okrugla.

Dečak mi je bio neodređeno poznat,

što je noć više odmicala,

bivao mi je sve poznatiji.

Nekako, kao da sedenje na stepeništu

ima poseban značaj za oblik i boju noći.

I blizina okeana.

I to neprestano traganje.

Pre mnogo godina tražio sam nekoga i nešto

u jednoj takvoj noći, daleko odavde.

Ta se noć nikad nije zaokružila, završila, postala narandžasta ili rumena.

Ostala je tamo, daleko, daleko iza mene.

Zbog toga nisam odmah prepoznao dečaka...

...a noć... neka je, proći će... jednom...

Milen Šelmić