U tom kutku gde mi pokatkad izrastu
čađava krila i zarđali prsti
zapalim mirišljave sveće
i krenem sasvim drugom stranom od spaljivanja prstiju
biće da je to šrapnel kukavučluka
zbog onih putovanja zagrcnutih ozonskim udasima
kad mi iz kose raste
tiha kiša
obraz dotičem ljubičatim krilima
a zelene ruke nebo napune podivljalim lotosima

u očima mi odsjaj kojim te nikada nisam uspela obuhvatiti
u tom kutu iznova buncam
Da sam se rodila kao zvezda
Glupost, njihova sveobuhvatnost sporo putuje
postale su klošari
spavaju pod mostovima u kartonskim kaputima
žicaju za pivo ispred supermarketa
mada niko ne veruje, ni ti
devalvirala je romantičnost
kao i život i smrt
kao ljudi od kojih su življe lutke u izlozima
(mada) viđam neke koji žderu na ulici
pitam se, kad su izmislili kioske hot-sapiens
mislim tamno-sivo slušam jezikom
u porubu haljine nosim bele oblake
da te podignem i iščupam iz korena
u kome stoji epitaf
da sam umrla najpre u tvojim snovima
potom u zori
bosiljku mladosti
i kako god se otelotvorim to je nedovoljno
za zrnevlje istine koje bi trebalo proklijati u neopipljivom

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

crnohumorno se smeškah kako vidim kao Klod Mone
prošlo je od tada par poderotina na košulji od trešnjinog tila
više se ne smejem
željne mi oči oštrih ivica
guše se pokreti u akvarelu
jednom ću izaći odavde
napipavajući obrise
samo da ne bude kužna godina svilenih buba

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric