ne znam da li je plakala

ili ne

zamišljao sam je 

kako stoji skrušeno

tamo

u nekoj polutami...

meni je izgledalo

da to i nije ona

ličila mi je na devojku

pomalo izgubljenu

prestrašenu

koja je netom shvatila

(mada ne i sasvim prihvatila)

da je nešto upravo završeno

a da nešto drugo upravo počinje

s jedne strane

strah od izvesnosti završetka

s druge strane

strah od neizvesnosti početka

između ta dva straha

Helana

i samo nekoliko trenutaka osvešćenja

nedovoljno

u prvom momentu 

nedovoljno trenutaka

a potom

još dugo

dugo vremena

nedovoljno Helene

učinilo mi se da je trepnula

(samo jednom)

pokušavajući da odagna misli o sebi

u tom trenutku

u tom jednom trenutku

koji nije ni postojao za druge ljude

kao ni za Vreme

kao ni za Svemir

kao ni za Svet...

ako je uopšte

ikada postojao

postojao je samo za mene

i za Helenu

Milen Šelmić