Sećam se, jednom si donela jabuku.

Ličila je pomalo na onu rajsku, Evinu.

Ti nisi nimalo ličila na Evu,

jer da jesi, ne bi mi se dopala.

Ne volim devojke kojima je

jabuka jedini greh.

Ta tvoja jabuka nije mi mirisala na greh.

Mirisala je na raskošnu zrelu voćku.

Pamtim da je bila neobično crvena

i gotovo nestvarno obla.

Bilo je to početkom meseca avgusta,

ili kolovoza, kako god, 

jedne od onih teških, mamurnih godina.

Mene su tada smatrali pesnikom,

iako to nisam bio, a ti si ušetala u moj život

sa lakoćom, sa osmehom, 

sa odbleskom nekih daljina u pogledu...

Ne znam zašto se sećam baš te jabuke.

Nije bila nikakav simbol,

niti je imala neko skriveno značenje.

Osim, možda, kao naznaka

ili kao vesnik jedne ljubavi.

Mislim da je ostala na stolu,

kad smo polazili jedno prema drugom,

dok si ti postajala moj greh.

I dalje je podsećala na onu rajsku, Evinu.

Sada znam koliko je dobro 

što je ostala takva, netaknuta,

negde daleko, daleko iza nas.

Milen Šelmić