Prvi put sam pesmu tišine

osetio te jeseni,

po povratku od tebe,

osetio sam je, ne čuo,

razgovetno i jasno,

jer onda, u toj ulici lipa,

ja nisam bio ja, koga si ti čekala,

nego neko drugi,

neko, ko je bio ono što jeste...

Preteška je to pesma,

i suviše tužna...

Baš kao i tišina.

Drugi put se pojavila,

kada sam primio vest

da si otišla, otišla sasvim,

i onda su se nekako

te dve pesme slile jedna u drugu,

jedna je tišina, ona davna,

uporno ponavljala svoju melodiju,

a ona druga, nova, davala joj je ton.

Odavno te nema.

Uvek kad pomislim na tebe,

poželim da se tamo gore,

gde sada boraviš, ne čuje tišina,

da Heruvimi ne pevaju tom bezglasnom,

prokletom tišinom...

U želji da je za svaki slučaj razbijem,

naručim pesmu „Svirci moji“,

popijem poneku, i poneku više,

izađem da udahnem noć

i zaputim se nekud,

neznano kud...

... verovatno na neko mesto

gde kameno cveće ne govori.

Milen Šelmić