Večeras možemo da slavimo samo dve stvari.

Obadve, manje ili više, liče na smrt.

Jedna od njih je, pogađate, život.

Druga je – poezija.

Život i poezija dodiruju se samo u jednoj tački.

Tački preseka.

S jedne strane život, sa druge smrt.

S leve strane život, sa desne smrt.

S gornje strane život, sa donje smrt.

Sve kao jedno.

A nije jedno.

Nije ni život, ni smrt, ni poezija.

Ostaje nešto od ljubavi u mrtvim pesnicima.

.

Večeras slavimo dve stvari, život i poeziju.

Na mestu mnogih smrti.

Ne tražimo sličnosti ili razlike.

Nema ih, to je samo lingvistička zavrzlama.

Govoriti o sličnostima i razlikama, isto je kao pričati o licu i naličju.

I Mesec ima lice i naličje.

Za Sunce ne znam, nikad nisam gledao u njega.

Bar ne dovoljno dugo.

Rekao bih da su poređenja izmislili klonovi.

Ili klonovi klonova.

Izmišljotine su i urbane legende o plemenitom umiranju.

Svi koji su umrli, umrli su uzalud.

Oni koji nisu, nikad i neće.

.

Aleluja.

Milen Šelmić