Aveti prošlosti izlaze

iz džepova iznošenih kaputa

svake noći kad me san preskoči

i zaviruju po ćoškovima sećanja

onako bezobrazno i otvoreno,

kao da je to njihova teritorija.

Prevrću godine kao da su

prazne kutije pune uspomena,

igraju školice po živcima,

pipaju svaku pesmu ponaosob.

Do jutra se narade,

umorne od napora

da pronađu nešto čime bi mi

mahale ispred nosa,

napuštaju teren posramljene,

ali i zadovoljne što su unele

nemir i nesigurnost

u ono malo duše što mi je ostalo.

Pravim se da me se ništa ne tiče,

da ih nisam ni videla ni osetila,

ali me odaju zamagljen pogled,

stegnut glas i drhtave ruke.

Kroz zavesu od zaleđenih suza

gledam pravo u Sunce.

Tatjana Beuk-Laćak