Prepirem se s ostatkom života,
hoću da mu skrešem u lice
sve što mi je ono ranije zakuvalo,
podmetnulo, kukavički uvalilo
dok sam gledala na drugu stranu,
onu zabranjenu, kojom prolaze
ljudi bez jedne noge, 
žene na visokim štiklama, 
bez pola glave i malo više mozga.
Mada mi ne priliči, 
jer ja sam jedna lepo vaspitana 
devojčica blizu šezdesete,
pljujem mu o lice bezdušno,
besramno, onako iz duše.
Đubre hohštaplersko kombinuje
gadosti u svojoj odvratnoj masi
koja više liči na klin čorbu
nego na dane koji dolaze.
Podižem glas, ne ide drugačije,
zamahujem rukom 
i puče šamar o kost,
jer ovo preda mnom nema obraz.
Ne mogu da izgovorim
rečenicu do kraja od besa,
od divljeg koprcanja,
nemo otvaram usta gutajući reči,
udaviću se, ako tako nastavim.
Ostatak života nema šta više
da mi ponudi, ogoljen je, prazan,
ne mogu ni da se naslonim na njega, 
žulja vreme na vidiku,
nisam raspoložena za tvrde podloge,
dosta sam spavala na kamenju.
Žaljenje, kajanje, tugovanje,
pomešano sa izveštačenim smehom,
koliko podnese, uz dodatak uzdaha
daje odličan specijalitet 

Tatjana Beuk-Laćak