Zato što uprkos vremenu postoji
sasvim blizu mojih usana
jedna Ljubav u tebe obučena.

Ta Ljubav mi iz potaje krade nenapisane
pesme koje bi me tvojim pogledima izdale.
Ona zna kada moj metež vapi
za opomenom i putokazom.

Prava mudrica je ta Ljubav.

Mrmlja vetrovima o nekoj čudnoj strani sveta
gde, tvrdi ona, sreća čeka;
obrazlaže, dokazuje,
uramljuje mi slike spokoja,
srasta sa mojim dahom,
obavija mi dušu piruetom nežnosti
i mi zajedno klizimo ka večnosti.

Mudrica, zna sa mnom.

Ipak, ponekad se uplaši
da će umreti pre mene, da ću joj od čežnje
preduge ruke slomiti nezanimanjem
za njene plahe dodire.
Tada mi laska, govori jezikom neiskazanosti,
umnožava svoja verovanja u nas
i pretvara se u najdraži oblik pripadanja.
I ja dopuštam da me potpuno
obuzme i nadživi.

Kažem ti, prava mudrica.

Nekad podlegne trenutku nemoći
pa poželi da osvane pod Nebom moje mašte;
dopušta mi da je otimam od usamljenosti,
da joj zatirem tragove tuge,
crtam osmehe i izazivam uzdahe.
Onda se stidimo da priznamo
šta nam znače vremenom zatrudnele čežnje
koje svake noći, umesto ordenja, kačimo zvezdama
uporno prećutkujući gladi i slabosti.
Mudrost naših gladi nas tad napušta.

U tom Trenu ludilo u nama vri, zapali se Nebo,
zamirišu sene prošlosti i poljupci,
ti nemi svedoci našeg postojanja,
dok se mi gubimo u beskraju
međusobno potkradajući snove …

A ti se još pitaš - Zaštoooooooo?????

Zato što uprkos vremenu postoji
sasvim blizu tvojih usana
jedna Ljubav u mene obučena.

Vertigo