Toliko sam se iznenadila kada sam ga videla.
Bože, spasi me !
U ovoj priči nema mesta za oboje.
Ili ja, ili on, molim te!
Znam šta si odlučio:
bacaš me na mučenje.
Ne, ne mogu više. Ne!
Gde su mi strvari? Gde mi je češljić? Gde naočare?
Gde je mladost koja je pisala i otvarala srce svima?
Sanjaću Jesenjina kao one noći dok sam se vraćala živima.
I tamo, i ovde, podseća me da sam osuđena
i da ove rane neće biti isceljene nikada.
Prihvatam da je to, najjednostavnije rečeno,
sudbina, iako znam da sudbine nema.
Postoji samo život što potvrđuje smrt.
Igraću se nestvarnim stvarnostima.
Za početak kraja.
Molim te
molim
ne
naređujem!
Evo noža. U mojoj je, ne u tvojoj, ruci.Tuuu!

Marina Adamović