U nekom od poslednjih redova ovog zapisa
Koji se gnuša od toga da bude poezija
Možda me prepoznaš kao čoveka

Jer sada mogu da vidim sve do dečaka

Ja ganjao sam loptu
Ja verao sam se po drveću
Ja ispisivao sam stranice tuđih spomenara

A noć pre toga
Ali noć pre toga....

O, hvala detinjstvu suza za poznanje dobra
Hvala gnevu mladosti za znanja o zlu
I hvala ljubavi
Zbog koje sam u istini
Od sveta spašavao lepotu

Mene je užasno bilo stid
Mene su strahovi držali u strahu

I bio sam sve
Što su od mene tražili drugi
I bio sam oganj u zamrznutom paklu

Ja sam dete koje drhti u lokvi svoje mokraće
Ja sam uho koje ne veruje zidu kojeg sluša
Ja sam telo koje reč prima kao udarac

I čeka da zaspi
I čeka svanuća

A bila je noć
Iza neprozirne zavese
Kad se patnja za dečje zalepila prste

I bila je večera
Za koju sam mislio da je poslednja
A ni većeg gađenja nit' većeg užasa do trpeze

I bilo je jutro
Kad se umivaju bdenja
Ali tuga neka ipak se ne umije

I bio je dan kao svaki drugi...

Ja nisam prihvatao svet koji kao takav postoji
A ni mene svet baš prihvatio nije

Željko Medić Žac