tok mojih misli u tvoj se uliva tok
a reči koje nikad nisam izrekao
isplivaju na površinu

i praćakajući se krenu uzvodno
ka zajedničkom izvoru
ili traže pesmu

svejedno

zagrli me rukama kao obalama
dok su ti usne ostrva u kojima strah iščezava
i jato retkih ptica čiji jezik učim da razumevam
gnezdi se na prstima niskog rastinja u tvojim ustima

ovaj vir nas uvlači u dubine bića
dok rečna struja oblikuje
dna naših korita

i tela su nam voda

nekim čudom
sve najednom oživljava
kada se poplavi beživotna pustinja

Željko Medić Žac