Znaš, ti u stvari mnogo ličiš
na beskraj obučen u kožu moje muze
i moja četvrtvekovna iščekivanja.

Nisam ni znala da je takva sličnost moguća.

Istina, ponekad sam je slutila u pesmama
pregladnelih kljunova svih onih jata
koja su me svojim iskrzanim krilima,
tu i tamo, nadkriljivala i za čije krike nisam
pronalazila reči utehe.

Znaš, možda ipak više ličiš na moje vrtoglavice;
rekla bih da imate isti koren i značenje.
Čak i svoja lica pokazujete istovremeno.

Moraću da ispitam to čudo.

Znaš da me podsećaš na večernje nade
koje sam grlila umesto jastuka …
Ma, i usne ti izgledaju kao usne Neba
kom sam se jednom obećala.

Baš čudna sličnost.

Znaš da što te duže gledam,
dok sanjam javu između života i budućnosti,
vidim da si ti u stvari jedna čudna prisutnost
koja sve ređe diše.

…

I mogu ja tako da te imam u mislima
i čuvam kao senu u očima, sve dok
mi džepovi proleća ne postanu toliko plitki
da nemam gde da te skrijem,
ali
neću.

Vertigo