U danima jake kiše

našao sam se u carstvu senki

sam pred tobom

moja bogorodice!

Rođen u tvojim grudima

rasplačen u tvojoj

vatrenoj kosi ja sam

več odavno zaboravio

na svoj poredak u tami jave.

Nemoj molim te da me

još jednom dodirneš

blagdanom svojim

da zavirim u svoje Ništa

kao riba u vrtlug divlje vode.

Sam sam pred sobom

ponajviše kad me nema

a toliko me strasti probušilo

da me i tvoj jedini sin izbegava.

Nemoj da me grdiš

jer sam zaboravio

da te vidim u snovima

pred kojima strepim

kao grešnik pred golim telom

tvojim lišenim požude.

Oluja u mojoj kičmi

rastelesila mi dušu

da je zaboravila patiti

u svetu gdje je sujeta

drugo ime za ljubav.

Ne ostavljaj me sada

kad sam izgubio sve ono

što nisam nikad imao

dođi kod mene plašno

kao senka davne smrti

i skuvaj mi čaj od cveta

zaborava sumornog Jaza.

Daj mi grudi da ih ljubim

bogorodice moja mila

jer je to jedino što znam

u tom svetu gdje sunce

zalazi sa omčom oko vrata

i njegov krik probudi

moju vodu koja viri u ponor

svega što bi morao da uradim.

Porodi me bogorodice

tajanstvenim usnama svojim

da zaboravim da sam se

ikada rodio u begstvo dana

i da barem jednom zauvek

nađem odmor u tvom

dubokom nezaboravnom telu.

Samo jednom prije me

šake izbezumljenog dana

rastrgne kao tvog sina

u svetu gdje kiše više nema.

Nemoj da te ljubim

bogorodice moja

jer moja ljubav je oštrija

od kiseline bombardera

koji kiši na moj mrki mraz.

Zaboravi na moju oluju

i nemoj da me diraš jer

ću da viknem u tamu

tvojih straha umesto

da pevam u horu

tvoje iskonske bašte.

O bogorodice moja mila

prekasno je sad i

za moju smrt u tebi

a kamoli za ono što

nikad neče da se rodi.

Zar je prekasno i da te volim?

vidzigon