Iako umoran, i sit, presit tame,
ti kreni, sa svim gladnim pticama
što ih na ramenima nosiš
i na raskrsnici,
gde spomenik mojem srcu podigoše,
tamo skreni 
i ne obaziri se

na zveri
 koje nemarno otkidaju

zalogaje 
tuđih groznica, a lične prećutkuju.

Tamo, levo od deteline sa četri lista, oslušni
i čućeš uzdahe koji prosijače večnost
i nešto poput đurđevka će zazvoniti
zvukom svemogućim
od kog će se razbiti
mnoštvo prepreka između nas i Pesme,
u kojoj se namnožilo previše Tišine.

Vertigo