Dolazim iz četvrtvekovne tame
gde sam preživljavala
svekolike smrti
umećem vlastite dubine.

Obezvređivala sam verovanja
svih kamenih spoticanja
u vetrovitim prostorima
punim ptica,
usnulog ognja
i beskonačne mašte,
očima koje su naselile duge

i sve to, samo da bi razgrnula gusti mrak

od krvi, nežnosti i utehe gušći,

iskreno želeći da i ti znaš
kakvog sam te zamislila
i smestila u sećanje,

da oslobodim strah
kojim strahujem za odbegle nedorečenosti
i tajne dostojne ove pesme
otuđene od glečera
i ukrštene sa čudesnim
dimenzijama srca.

I ostaću tu,
dok ne osvanem
na raskršću vetrova
da vidim koliko nekadašnje slike
na sebe liče
i ne zamenim moje sećanje
za tvoj zaborav.

Vertigo