Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle,

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti.

Oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći.

Iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih,
kroz vekove,
kroz vek,
zapitkuju.

Želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše,

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte.

Mrtva me deca, garava,
iz garavih polja, dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam.

Al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše?

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled,
čitam mu sa raskrvavljenih leđa,
s košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet.

Uzimam peteljku i pišem,
al’ ne znam
kako da mu načitam laž?

Mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata…
Sanjaj nam nove igračke,
kažu, i ja im sanjam,
i pokušavam da im dosanjam majku, oca...
ali ne uspevam,
legnem kraj njih košmare da im umirim.
Nebo još vrišti dim nevinih,
stravično ozbiljne uzvišene,
nemani,
odaju počast zlim hordama.
Zar niko nedužan pao vam nije?
Zar niko neba onakva video nije,
zar ništa…?

Ta će šupljina
roditi nove,
nedužne grobove,
kroz vekove, kroz vek,
dan,
čas,
tren.

…
Ana me grli svojim dnevnikom.

Boli me ćebad od ljudske kose,
boli me tuđa kosa, Ana.

Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu.

...
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvezdano nebo,
onda su mi,
za početak, oteli terasu.
Krtice zla izrovarile su moju zemlju,
bacili novo mlado meso u grotla vatrena,
bacili su sela i gradove,
reke su se u krvavim očima ogledale,
novi bezimeni i imeni,
nevini,
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši,
u svoj svojoj punoći,
sanjaj nam polja radosti,
pšenicu, dvorišta, domove,
sanjaj nam ptičji pev…

I ja im sanjam,
sanjam,
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije,
nove ljubavi,
školske drugove,
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira,
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog?

...
Godina moja
a tvojih godina, Hana,
godina moja, mlada, srećna što gleda zamkove, plesne dvorane,
srećna što vidi nove predele,
godina moja
a tvojih godina,

stala je.

Vozovi,
pruga,
natpis
Auschwitz-Birkenau.

Stala je.
U reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla.

Tuđe me cipele zabolele,
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho,

čičak se o nepce uma zapleo,
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu.

Tu sam njemu lično,
šapatom postavljala pitanja - ćutao je.
Ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala – ćutali su.

U restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao,
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije,

vazduha da im dodišem.

Kakve su ovo nemani,

Ana, gde si?

Sapun od ljudi,
kosa, kosa, prepune sobe,
odeća, obuća,
četkice za zube,
sobe,
sobe,
prepune sobe,

geto i metež,
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude,
peći za ljude,
dimnjak,
fotografije,
tetovirani brojevi,
fotografije…

U grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu,

zanemela sam.

Pet vekova trebalo je krvotok da odledim,
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren:
Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima,
s ove strane večnosti,
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo,
zaklelo u mastilo ljubavi.

Hana, ja zlato ne volim,
klonim ga se,
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak,
nečija burma,
verenički prsten,
i zub,
zlatan istopljen ljudski.
Hana, ja zlato ne nosim.

Ne bežim od tih slika pakla,
ne brišem ih iz kostiju,
ne brišem neba što vrište,
strgla sam bodljikave žice sa lica,
iščupala ih iz usta,

svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle.

…
Koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave,
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova?
Iščupala sam pijavice iz usta,
pišem joj život,
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke,
šijem joj topliji kaput,
bojim joj najlepše mašne,
češljam je najnežnije,
živim joj mladost,
nosim je,
i ipak tražim s ove strane svetlosti,
ne dam je
dok živim živa je.

Oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice,

i sanjam,
sanjam im,
domaštavam.

…
Al’ kome pišem ovo?
U istom ruhu,
pred istim znamenjem,
nemani se klanjaju svetom zlu.

(Da li je ikada rođen čovek?!)

Nanovo i nanovo,
zaklanjam oči nevinim,
bezimenim i imenim,
sanjam im sve što mogu.

...
Ponekad sebi dosanjam kroz vekove,
da neba nisu nikad zavrištala,

dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca,
modre im suze iz komora,
pišu,
pišu,
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju.

Ponekad sebi dosanjam čoveka,
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi,
čitaj mi bolji svet!

Jelena Stojkovic Miric