***
ljudi odlaze u smrti iznenadne
u gradove koji nam zapliću jezike dok im izgovaramo ime
na brodove koji iz luka isplovljavaju iscrtavajući nove trouglove
glasovi se prenose tutnjavom transsibirske železnice
tihim pucketanjem telefonskih kablova na dnu velikih svetskih okeana
ćutanjem pisama i vriskom telegrama u kožnoj torbi uniformisanog pismonoše
kada bih sva ta mesta na kojima ljudi koje sam poznavao danas počivaju ili žive
označio svetlim tačkama i sasvim ih proizvoljno spojio tankim linijama
onako kako me ruka po otvorenim atlasima vuče
bila bi to preslika noćnog neba sa svim zvezdama i sazvežđima
a mesto na kojem upravo stojim bilo bi središte zemlje
u geocentričnom sistemu svemira
Imenitna prispodoba, kako spojiti živo in neživo, z velikim posluhom za pesniški izraz.
Lp A
Hvala puno Andrejka!
Potpisujem se pod Andrejkin komentar, znam da se neće ljutiti :-)), a nemam što dodati, osim: bravo, Željko!
Hvala Senada!
Pesem o človeku, izgubljenem v utripanju mesta in najdenem v odsevanju vesolja, slikovita metafora, ki jo veže občutljivost za bližino ... čestitke,
Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Željko Medić Žac
- 22. 01. 2016 ob 18:01
- Prebrano 799 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 315.48
- Število ocen: 10