mesto iz kojeg se pokrećemo uvek je drugačije

ali postoji to snažno osećanje prepoznavanja puta

iako ne znamo odredište ni da li se put ikad završava

zraci svetla kao razdeljci drvoreda

skreću pažnju na izrasli kamen

na usamljeni cvet

i sletelog leptira

na granama

skupljena jedra ptica

miruju u zelenim zalivima

pre nego padnu u svoja plavetnila

i uvek bude neki most sa uzidanim životima

koje smo imali i preko kojih se prelazi

kao pored uspavanih čudovišta

mogu da čujem zvuk otvaranja teških gvozdenih kapija

pomeranje zavesa i rastvaranje žaluzina

i tada znam da sam blizu

i da je neko tamo

ko na moj dolazak čeka

Željko Medić Žac