***
gde god da kreneš prati te drveće... a evo jesen je
i neoprezna sunca zapadaju u krošnje
kao u visoko postavljene zamke
i sve oko tebe krvari u nijansama zlatne i crvene
za levu ti se cipelu zalepio list
i kad stigneš kući iz vlažnih se šuma izuvaš
i biraš najbolji položaj pod zvezdama za počinak
u jutarnjim časovima osetiš kroz maglu
da protežu se ruke grube i čvornate
kucaju na okna
po crepovima stružu
i spuštaju se niz bakarne oluke
ali ne mogu da te dohvate i još ti se ne ustaje
možda sam dalek u ovaj sat... pa ipak
osećam... kao da si me rukama
obujmila celog
i da nisam čovek bio bih tvoj hrast
Ova ide u tvoje najbolje pesme.
Čestitam.
Hvala puno imenjače... nekad me krene :)
Poslano:
11. 11. 2015 ob 18:40
Spremenjeno:
11. 11. 2015 ob 18:44
Uh, kako močan zaključek pesmi! Kot bi bila napisana z zadnjo kapljo krvi, z zadnjimi atomi moči in prepričljivosti. Ja, to je tisto, kar šteje, poezija, ki se ugnezdi v duši in srcu.
lp, ajda
Hvala Ajda na čitanju i ovako divnom komentaru. Pozz!
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Željko Medić Žac
- 10. 11. 2015 ob 21:10
- Prebrano 701 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 154.4
- Število ocen: 5