Probudila je svetlost... Blaga, plavetna... Voda, bistri talasići,zapljuskivali su joj noge ukopane u beli pesak... Topli povetarac podizao je vatrom oprljeno perje njenih krila...Koja je ovo obala? A onda - bljesak sećanja u njenom mozgu... Ogroman talas što je kovitla i u peni izbacuje na ovu obalu... Preživela...

Jednom je davno bila sasvim obična devojka, sa običnim snovima... A onda je jedne noći, uoči dvanaestog rodjendana, dobila Dar... Te noći počela su da joj rastu krila, malo - pomalo... Nisu joj krila rasla odjednom, niti svake noći... Ujutru bi otpalo paperje nalazila u krevetu... Kad je napunila osamnaest godina, krila su već bila sasvim izrasla, prelepo srebrno perje... Otvarala je prozor i udisala taj poseban miris noći i pomalo učila da leti, tek nekoliko krugova oko solitera u kome je živela, krišom od komšija, da koga ne prepadne... Sa dvadeset šest godina već je uveliko bila Letač... Vinula bi se kroz oblake da mesečevom srebrninom posrebri perje, spuštala bi se vrtoglavo do zaspalih oranica - tek da kroz blagi noćni vazduh oseti miris poorane zemlje, letela kroz dolinu reke da oseti mrmorenje vrbaka...Bila je srećna... Nije krila svoj Dar... Otkrila je da ima još ljudi sličnih njoj, sa Darom... Letela je sada u društvu, pokazivala ona tajna, posebna mesta koja su joj donosila zadovoljstvo i sreću, otkrivala tajna mesta drugih Letača... Sa trideset četiri otkrila je da ima i onih ljudi koji imaju drugačiji Dar... Neki su imali krljušti zlatasto-smedje, drugi vitke i brze noge leoparda... a bilo je i onih, koji su sami sebe darivali Mračnim Darom... Njih se klonila, naučila je da se pazi i sklanja od siktavog jezika i tamne senke takvih ljudi... Njeni su letovi bili sve usamljeniji, njen je Dar bio sve vise skrivan... Pokazivala ga je samo onima koji su isijavali istu plavičasto-srebrnastu svetlost kao i ona...

Jedne se noći odlučila na dugačak let... Mesec se srebrio punim sjajem a ona imala osećaj one velike Promene u životu... Otisnula se dolinom reke, kroz klanac za mirisom jorgovana, pa onda sve dalje i dalje slušajući usnule duše vetrova u granama drveća... U godinama koje dolaze, naučiće taj put napamet... Zaradovaće se kad prelazeći preko jednog planinskog vrha ugleda drugi, još veći, još bliži Nebu... i tako sve do trenutka dok ne dodje na ono svoje čarobno mesto odakle ugleda More i Zaliv i oseti miris soli u vazduhu...

Tu ga je upoznala - Njega, Delfina ...Te prve noći njihovog susreta čudno se zaigrao Svemir...Rominjala je kiša, Zaliv pokriven mekim jorganom oblaka , Vrata Vremena su se otvorila, zavrtela se vrteška... I prostrla mu je svoj Dar pred noge... Zauzvrat , dobila je još jedan Dar - u vodi je bila Delfin, u krevetu Žena... Godinama su ponavlji svoj ritual - leteli slobodno, smejali se s galebovima, onda bi se obrušili u toplu vodu i pretvarali se u zaigrane delfine... Divnog li osećaja kad sklizne voda niz glatku kožu... Na obali su vodili ljubav kao Čovek i kao Žena...

Nije primetila, više je osetila kako njegovu svetlost polako gasi Tama... Nije se to moglo uočiti odmah... Promena je nastupala postepeno, a ona se zavaravala Ljubavlju koju je osećala... Prvo je sjajna koža Delfina potamnela, nije više isijavala Mesečevu svetlost - već je nekako upijala i gušila... Onda su oči počele da odaju tamne senke... Više nije želeo da leti, sve manje je želeo da pliva, da bude Delfin... Odbacivao je Dar... Poslednjom snagom odbacio je i nju, ne želeći da ga vidi kako ga Siktava Zver kupuje... A pazarila ga je malo-pomalo, umiljatim jezikom, ljigavim migoljenjem... Tama je kao otrov zatrovala sva njegova tajna mesta, tajne prolaze... Gusta i lepljiva polako je curila po njemu, ulazila u pore, lepila se za kožu, prekrivala ga...

Hod po tankoj žici Nade, da nije kasno, da još može da ga spase... More se uzburkalo, otrov je bio jak... Prvi put je videla Tamu kako nailazi... Nije to bilo kao kad nailazi oluja... Bilo je mračno i tiho...Opasno tiho... Perje na krilima je zadrhtalo u očekivanju... A onda je iz sredine te guste Tame eksplodirala Mržnja, paleći vazduh i vodu i zemlju... Tamna vatra je upalila perje njenih krila... Vrelina je pogodila u želudac i odbacila daleko u uzburkano, uskovitlano more... Valjali su je talasi... Mrak je bio neprovidan... A onda se primirila...Samo su joj se Krila jos pomalo srebrila i... Svetlost je pronasla Svetlost... Veliki talas podigao je lomno telo i izbacio ga na obalu...

Ustala je... Okrenula se ka Horizontu još jednom - tamo se valjala i uvijala Tama odlazeći... Stresla je pepeo sa svojih krila i zakoračila u Svetlost Belog Peska obale na koju je stigla... U susret su joj dolazili njeni prijatelji - Letači.

Milena Vučković