Pogledom upijam put.
Utiskujem ga u sećanje,
i odmah ga potom brišem.

Ne volim oproštaje.
Nikada ih nisam voleo.
A samo me je jedan jedini put
neko negde dočekao.

I zato, sada, kada odem,
ostaću.
Ne znam kada ću otići
i ne znam gde ću ostati.

Ali znam da ću otići i ostati.
Ovaj put zauvek.

Put se otima pogledu.
I sećanju.
Tako i treba.
Za njega nema pored,
za njega nema preko.
On ostaje, mi prolazimo.
Odlazimo.

Negde, na kraju puta, nestajemo.

***

U jednoj kući, negde na jugu
neko će već da upali sveću,
i jedna svetlost smeniće drugu,
jer, ja se nikad vratiti neću.

Tamo gde odem, videću dugu,
slušaću ptice, dok sretne sleću,
u nekom tihom, dalekom lugu.

Tamo, gde odem,
tamo...
umreću

Milen Šelmić