Gledam nešto ovo sunce

i pitam se da li je stvarno.

Još koliko juče, bilo je.

Danas, više ne znam. 

Uhvaćen u zamku vremena,

premotavam taj slow motion,

tražeći grešku u koracima

i stalno se vraćajući na isto mesto. 

U knjigama ne piše ništa o tome

kako stati, krenuti, nastaviti.

A mislio sam da je u njima sve zapisano.

Verovatno nisam dobro mislio. 

Proniknuti u tajnu osmeha,

isto je kao odgonetnuti postanje.

Samo što je postanje večito,

a osmeh je uvek prolazan. 

I tako, dok gledam ovo sunce,

pitam se da li je danas stvarno,

a koliko juče, nije bilo...

i sa njim tonem u pomračenje.

Milen Šelmić