Prekida košava tišinu reke

i svojim hukom najavi led.

Rasprši moćno snove daleke,

surovom snagom napravi red. 

Dunavom više ništa ne plovi,

odavno vlada nestvarni muk,

dok moja duša odjeke lovi,

okov joj stavlja olujni huk. 

Zima pre zime strahove nosi,

opasno preti ledena stega.

Oko se kristalnom suzom rosi,

srce odiše hladnoćom snega. 

U glavi ritam tih, paklen, snažan.

Zastade nebo da krike čuje.

Valja se talas u nama strašan,

kao da slavi ledene struje. 

I dok ravnica sputana tuži,

miljama dalje odzvanja bolom,

slutim: kad dani postanu duži,

sedeće sreća za mojim stolom.

Milen Šelmić