Stežem zube snažno u ćutanju dugom

Između usana sad i reč se stisla

Gorak ukus-pelin pomešan  sa tugom

Vidim jad i čemer u svetu bez smisla.

Nije meni, Kirki, čarolija data

Da ljude u svinje magijom pretvaram

Istina je svetu ipak nepoznata

Sam od sebe čovek lik svoj uvek stvara

.

U sećanju svome plavo nebo nosim

Zelenilo trava i bistrinu vode

Toplinu i nežnost pod nogama bosim

 Mora bez oluja kojim snovi brode.

Vekovima oko moja suza kvasi

Čaroliju tražim da izvidam rane

Svetu što se sam od sebe ubija i gasi

I ne zna da živi u poslednje dane

Milena Vučković