Uobičajeno poglavlje

u lošim romanima,

pa i u ponekom filmu,

koje savršeno oslikava

neumešnost autora

da priču

na pravi način

dovede do kraja.

To bi bilo otprilike ovako:

Na kraju si ti spakovala

ono malo svojih stvari,

pokupila ostatke prošlosti

i prvim vozom

vratila se u bajku,

iz koje si i došla.

Ili ovako:

Nekoliko dana kasnije

setila si se

da na mene prebaciš

nekakvu krivicu,

poslala nevešto sročenu

oproštajnu poruku,

i konačno odahnula.

Ili možda ovako:

Posle si dugo plakala,

ne zbog mene,

ili zbog rastanka,

nego zato

što jednostavno

nisi znala

šta drugo da radiš

u datom trenutku.

Potom si popravila šminku,

namestila osmeh

broj sedamnaest

i otišla na kafu

sa najnovijim prijateljem.

Ili:

Malo si odspavala,

večerala kiflice s pavlakom,

izašla napolje,

na kišu

i posle nekoliko dana

potpuno me zaboravila.

***

Svaka od ovih solucija

mogla bi biti baš takva

ili barem slična

i donekle verovatna.

Međutim, 

kad malo bolje

sagledam stvari,

apsolutno je jasno

da ti uopšte nemaš pojma

šta je bilo posle.

Milen Šelmić