1.
Te večeri
da, te večeri
sećam se
još uvek, još uvek
te večeri
oh, neverovatno
primila sam Mesečev prsten!
Bio je malo u mojim
očima
pa otišao i iz života
Ali iz duše... iz ove duše
poput nežne duge samoće
-nikada,
smaragdni ,
moj,
upamti to,
mirni, tihi, Meseče!
2.
Jedni su dolazili
drugi odlazili
cele je noći
trajala predstava.
Zavesa sa kožnim podupiračem
rukama će dati znak za aplauz
*

Bliži se jutro i - gle
sama na sceni izgovaram monolog.
Lišena forme i sadržine,
poklonih se praznoj sali.
Zapljeskala bih, ali kako?
zavesa je pala bez uloge podupirača.
3.
Još samo malo i
napisaću pesmu,
još samo
malo, pričekajte!
.
Nekad sam je čuvala u glavi
što dalje od realizacije -
ja je gradim i moja je.
A sada se ne dâ
beži od mene, prezire me;
zapravo, u stalnoj smo debati
vuče me za jezik,
isplazim ga,
ona ga povuče do bajatog pupka
i eto šta me snađe -
dajem svoje slike svima na uvid
*
u poverenju-još uvek je moja
4.
Svi smo deformisani iz
deformisanih razloga
Gle!

Klasje pada iz oblaka!
Hej, isparava rešo na sred puta!
Mama, kako je sočno ovo mleko!
Hej, igramo se bockanja!
A zašto vezujete lance oko Zemlje?
Tu mi, već, nešto nije jasno...
kasno, kasno
sno
no,
nema više mesta po grobljima,
bocnimo i kosmos...
kog
će nam vraga traumatična ontologija...
5.
Dalek je i trnovit put do sebe, majko.
6.
Moje oči su im ogledala
ili
lupa za eksperiment

alter ego.
Otkrili su zašto sam vrisnula,
zašto sam spalila stopala i šake.
Niko nikome više ne veruje.
Precrtali su me u dnevniku,
nisam im čovek od nade.
Prenoći ću u iskopanoj humci,
i naučiti dušu da se prilagodi.
Ričardov Magnum 44
blista kraj zbirke u podzemnoj štampi.

7.
Mirno je čekao međugradski bus,
primetila sam ga iz grada u koji je
trebalo da dođe. Krvavih očiju
uperila sam pogled u njegovo
srce, a on se uhvatio ispod leve miške.
Hitna je stigla na nečiji poziv;
sirena je odzvanjala i mojom sobom.
Pokušah da je stišam i otežam
im prolaz do Hirurgije. Vozač je psovao.
Pridružih sam mu se - ali s drugim ciljem.
Tako je bio gnevan što će zakasniti,
pa je skrenuo s puta i parkirao kola
ispred moje kapije.
Čovek je izašao, ljubazno zahvalio,
zakucao mi na vrata i dok sam mu otvarala,
ispalila sam još pet metaka u podrebarni deo.
Stisnutih pesnica započela sam priču
dok je on padao i skliznuo pod sto.
Zgazila sam ga kao mrvicu koja mu je
ispala sa usne dok je s osmehom rekao
"o, kakva domaćica!"
8.
Rekli su mi da sam crnja od najcrnje
čađi, a da je život u nekoj od boja. Danima
lutam tražeći akvarel kojim bih oslikala
makar deo sebe. Oprostite, pa tih
boja više nema. Crveno je na žaru, plavo
već izdiše, žuto je u jetri, belo u amonijaku.
Na dohvat ruke mi je boja nade, al'
i ona otiče kroz procepe na ćupu.
Šteta, jad i beda.
kamin(n)gs

Marina Adamović